Фонду солидарности за дијагностику и лијечење обољења, стања и повреда дјеце обратила се једна мајка која је имала жељу да са нама подијели своје најтананије мисли преточене у папир док је са својим дјететом боравила у болници.  Ганута радом Фонда солидарности и посебно због чињенице да грађани сваки мјесец од својих плата издвајају за лијечење дјеце у  иностранству, имала је жељу да своје искуство подијели са нама како би на овај начин допрла до свих родитеља који се налазе у истој ситуацији.  Иако ова мајка не живи у Републици Српској и њено дијете се није лијечило посредством Фонда солидарности препознала је наш рад и племенитост свих грађана Републике Српске. 

„Текстове сам писала у тренутку,  без жеље да их негдје посебно објављујем. Надам се да ће допријети до људи,  до родитеља. Првенствено оних који, хвала Богу, имају здраву дјецу. Да можда, али само можда, покушају да завире у свет родитеља дјеце која су оболела.  Све нас треба да се тичу услови у којима нам се деца лече и ствари кроз које пролазе породице. Такође, треба да размишљамо и о начинима како можемо да покушамо да им животе учинимо лакшим,  а њихове дечије душе обрадујемо, па макар и у болницама. Јер, све је могуће,  па и то да  се живот свакога од нас, окрене наглавачке само у пар сати, као у случају наше породице“, навела је ова мајка.

Фонд солидарности њено писмо упућено свима људима преноси у цјелости:

О храбрости

У дану, када је имала тачно четири године и осам мјесеци, њен дом, њена соба и све оно што познаје и гдје се осјећа сигурном, замијењен је болницом, бескрајним испитивањима, прегледима, иглама, браунилама, биопсијама, хемотерапијама..

У дану је знала да истрпи да јој боду вену и три пута. Убоде у прстиће више ни не рачунамо.

У дану (буквално у дану) је остала без косе, дуге до испод струка.

У дану је, као да двије недеље прије тога није имала хемотерапију, прелетила више од 2000 километара  и преселила се у нову земљу. Дошла у нову културу, међу нове људе, гдје углавном никога не разумије јер је, за њу, и језик нов.

У дану је провела шест сати на операционом столу. Да би само један дан после истог рекла :“Нека мама, пробаћу сама да се подигнем.“

У дану је улазила у општу анестезију, одмах затим и зрачење и тако 25 дана заредом. Смијући се..

Данас је једна дјевојчица од непуних шест година први пут посјетила будућу школу. Први пут видјела будуће другаре и учитељице.

Данас је први пут остала сама после дужег времена, без маме и тате поред.

Данас је, после паклене године коју је имала, имала упознавање у колективу, међу људима који не говоре њен језик, нити она говори њихов (још увијек) али се труде бескрајно. И они и она. 

Све јој је ново, укључујући повратак међу дјецу после више од годину дана ( и чињеница да се овде дјеца у школи изувају и бораве у чарапама,  али о томе у некој другој објави ).

Данас је дјевојчица од непуних шест година пред први час била јако уплашена а кад се исти завршио, одушевљено је истрчала са највећим и најљепшим осмијехом на свијету и питала:  „Мама, можемо ли и сутра да дођемо, мооолим те?!“

За све ове претходно наведене дане се није ниједном пожалила, није патетисала, није имала нападе панике, није драмила унапријед како ће и шта ће. Тешких периода јесте било, вриштања, плакања. Криза, такође. Хиљаду и једно питање се подразумијева у њеном случају, али она гура корак по корак, дан по дан и кад наиђе јако лош и тежак, опет се заврши осмијехом. И њеним охрабривањем себе саме, а нас понајвише: ”Можеш ти то, Искра!”

Ово је само дјелић једне у низу прича које се могу испричати, срести и упознати на онколошким дјечијим одјељењима. Једно у низу дјеце, хероја, дјеце – храбрости! А, има их онолико.

Стога, кад нам дођу тешка времена, кад мислимо да више не можемо, кад се тресемо од страха пред разговор за посао, састанак, селидбу. Кад почнемо да драмимо због битних и мање битних ствари и ако нам некад зафали – храброст ћемо, сасвим сигурно, увијек пронаћи код дјеце!

Једна мајка, 16.мај 2022.

Родитељу

Кад дођеш једном у било који град

И ако тај град буде случајно Београд

Не желим ти да дођеш ако то ниси желио

Ни хтио

Ни волио

Већ те мука натјерала.

Кад дођеш, дакле, једном

У било који град

И ако тај град буде случајно Београд

Не желим ти да се икада нађеш у болници

Посебно ти не желим онкологију

А највише ти не желим да идеш

На онкологију за – дјецу.

Јер кад би дошао

Прије тога би прво схватио

колико боли

кад те кидају

Наживо сијеку

прецизно ко скалпелом

без капи проливене крви

Ријечима.

Суочавају те

са највећим страховима

И уводе у пакао.

Дијагнозом.

Кад би, дакле, дошао

На то одјељење

Сусрео би мирне погледе

мирних родитеља

И питао би се шта није у реду

са тим људима

Да ли су дрогирани

Јер си ти избезумљен.

Кад би дошао

Тек тада би схватио

шта значи исконски страх.

Био би располућен

Стално

И разапет

Између жеље да вриштиш

Из свег гласа

Сваке минуте.

И давања последњег атома снаге

Да се упркос томе насмијеш

И заплешеш

У наручју са оном

коју највише волиш

на свијету

Више од било чега икада.

И умјесто крика чућеш кикотање

Из сопствених уста

Како би се она насмијала.

И умјесто плача

Заплесаћеш са њом

Најсмјешније што можеш

Како би јој отјерао страх.

И питаћеш се одакле ти снага

А знаћеш.

И бићеш разапет

Између жеље да заспиш

и више се никад не пробудиш.

И љубави према Њој

Због које мораш и хоћеш да живиш

Јер си јој потребан.

И по први пут у животу ћеш осјетити завист

Јер људи иду на посао

Јер псују понедељак

Јер се свађају

Јер се нервирају

Јер се воле

Јер се враћају из кафане у зору

Јер воде досадне животе

Јер су у стању да удахну.. 

И проћи ће дани

И ти ћеш се једно јутро погледати у огледало

И схватићеш

Да имаш миран поглед

Онакав.

И схватићеш

Да то није дрога

Већ живот

И борба

И вјера

И нада

И љубав.

И опет ћеш погледати оне родитеље

И знаћеш свако дијете

И сваку дијагнозу

напамет.

И желићеш да се врате непроспаване ноћи

Због пијанки

Дружења

Љубави

Дојења

Пелена

А неће.

И видјећеш очеве

Који грле као мајке

И носају

И тјеше

И моле се

Јер мајка кући доји бебу

Млађег брата

Или сестру

Здравог.

И видјећеш мајке

Које после непроспаване ноћи

Због температура

Повраћања

Трансфузија

Опале косе

Десете пукнуте вене

Усана модрих од страха

Као сјенке стражаре.

И видјећеш их после 20 сати

Проведених на ногама

Како се у тами,

кад успавају оно најврједније што имају,

Моле

Изнова и изнова.

И пожелићеш то да покажеш

Свијету

Који се жали

Јер син нема све петице

Јер ћерка опет телефонира

Јер неће да поспреме собу

Јер нису урадили задаћу.

А знаћеш унапријед

Да неће разумјети.

И видјећеш људе

Који прву цигару

Нису запалили у школском дворишту

Ни на екскурзији

Ни у изласку

Већ ту

У тридесетим

На тераси дјечије онкологије.

И спознаћеш

Да није битно

Ни одакле долазиш

Ни колико језика говориш

Ни које дипломе имаш

Ни колико фирми посједујеш.

И спознаћеш

Тек тада

Шта значи истинска туга.

Кад неко од те дјеце коју свакодневно гледаш

И молиш се једнако

За њих

Кад неко од те дјеце

Оде.

И спознаћеш

Тек тада

Шта значи истински страх

Кад ухватиш поглед

Родитеља

Ком су саопштили

Да се ипак вратило..

И спознаћеш

Тек тада

Шта значи истинска нада

И вјера у живот

Кад ухватиш поглед

Родитеља

Коме су саопштили

Да има 15% шансе

15%! Ехеј!

И спознаћеш

Тек тада

Шта значи истинска срећа

Иако си мислио да је то било

Ономад

Кад си завршио школу

И ономад

Кад си коначно

Смогао снаге

И пољубио је

И ономад

Кад си дипломирао

И ономад

Кад си добио прву плату.

Спознаћеш, дакле,

Шта је истинска срећа

Кад видиш родитеље

Којима су рекли

Да је Онај

Који им је важнији

Од свега

Излијечен!

И ако будеш имао баш среће

Тај родитељ ћеш бити ти!

Зато ти не желим

Да икада дођеш у било који град

Зато што мораш.

А посебно ти не желим

да то буде због тога

Што си дошао у болницу

Са дјететом.

Једна мајка, УДК „Тиршова“ , Одјељење хематологије

7. јун, 2021.