Јасминка Вучковић, директорица Фонда солидарности, за Мондо: Највећа награда је када ми јаве да је дијете добро

„Када видите осмијех те дјеце, родитеље који су насмијани упркос 16-часовној операцији дјетета, онда тотално промијените размишљање. Тад схватите коме је заправо тешко“.

Овим ријечима причу за Мондо почиње докторица Јасминка Вучковић, директорица Фонда солидарности „Душа дјеце“ захваљујући којем је до сада 627 дјеце из Републике Српске отишло на лијечење у иностранство.

На трећем спрату Фонда здравственог осигурања, иза врата канцеларије дочека вас њен топао осмијех, а на зидовима неколико признања, али и цртежа дјеце која су лијечена далеко од куће. Највећа награда су јој, каже, повратне информације које добије од родитеља лијечене дјеце.

„Кад схватите да се они у том дану кад је операција, поред породице, сјете и вас и јаве вам да је све прошло добро, онда мислим да је то највећи успјех који смо могли постићи. Пуно је ту дјеце и треба их држати негдје и у глави и у души. Мени је то лично највећа сатисфакција“, рекла је Вучковићева која је по други пут именована на мјесто директора овог фонда.

Додаје и неколико институционалних успјеха који нису безначајни.

„Добили смо плакету од премијера Српске, одликовање предсједника Србије. Препознати смо као институција која контактира клијенте, а не они њих и мислим да је ту суштина онога што радимо. Сви смо окренути томе да кад дијете оде на лијечење наставимо комуникацију, питамо како су и треба ли им нешто. Кад видите осмијех тог дјетета које загрли оног меду који је постао наша маскота, натјера нас све да промијенимо размишљања и схватимо коме је заправо тешко“, истакла је Вучковићева.

А доћи до овог шта је Фонд солидарности данас, након шест година постојања није било лако.

„Кад смо почели нисмо имали ништа сем закона и требало је наћи начин како га имплементирати. Као и сваки закон, кад се напише, а немате ништа у систему, онда живот покаже како и шта треба прилагодити, шта и на који начин дефинисати новим прописима“, каже наша саговорница.

Наглашава да је, иако су у старту имали јасан извор финансирања, постојала неизвјесност када су у питању биле уплате радника.

„Били смо тада мало застрашени да ли ћемо имати довољан прилив средстава, радници су могли рећи да не желе да издвајају у Фонд солидарности. Међутим, некако с временом, мислим да смо стекли повјерење становништва и запослених и број оних који подносе захтјев да буду ослобођени давања у Фонд је све мањи, а самим тим и прилив средстава већи“, каже Вучковићева.

Трошкови

Фонд солидарности је од настанка 2018. године финансирао лијечење и дијагностику за 627 дјеце из Републике Српске за шта је издвојено више од 35 милиона КМ. За осам мјесеци ове године финансирано је лијечење и дијагностика за 172 дјеце, за шта је издвојено око 4,8 милиона КМ.

Финансирање је, како каже, и сада стабилно упркос инфлацији. Број оних који су одустали од издвајања у Фонд солидарности је симболичан.

„Период инфлације није пореметио финансирање. Ми смо ове године имали симболичан број оних који су плаћали, па тражили да се ослободе издвајања. Имали смо већи прилив средстава, надам се због повјерења које смо стекли, али и томе да се свако мало повећање плате одржава на проценат који иде у Фонд. Имали смо веће издвајање из буџета градова и општина, а проценат од куповине службених аутомобила зависи од саме куповине. Ми смо успјели са МУП-ом договорити да се таква аута не могу регистровати док се не уплати тих пет одсто за Фонд солидарности“, каже Вучковићева и додаје да је ипак период пандемије корона вируса био највећи изазов у досадашњем раду.

„Тада смо имали породице које су остале „заробљене“ у иностранству, па су на лијечењу морали остати дуже од планираног, а све то је требало некако платити. Тада смо тражили мишљење Министарства здравља и наш управни одбор је донио одлуку да Фонд солидарности финансира трошкове смјештаја и превоза“, каже директорица Фонда солидарности.

У току пандемије, истиче, почели су израду новог правилника како би проширили права и омогућили да и по престанку пандемије наставе плаћати трошкове превоза и смјештаја за родитеље лијечене дјеце.

„Имали смо случај мајке која је са дјететом остала на лијечењу у Америци, а ваљало се вратити. Нису могли мрднути ни са једног аеродрома и тада смо звали све које смо знали и који би можда могли помоћи. Било је олакшање кад су слетјели у Загреб, а онда смо се сјетили шатора који су тада били на граници у Градишци. Молили смо надлежне да пусте санитет са том породицом како не би завршили у том шатору, јер они долазе са тешког лијечења“, присјетила се Вучковићева.

Истиче да је било доста тешких случајева, који оставе ожиљке и који ће увијек остати у сјећању, али да је ипак више оних лијепих, када чује да су нека дјеца након лијечења заљубљена, нека успјешни спортисти…Има и оних који се не јаве, али им она ништа не замјера.

„То је разумљиво, ми их подсјећамо на неки тежак период живота који желе да забораве и то је сасвим у реду. Али ипак је више оних који нас доживљавају као другу породицу, па смо тако већ другу годину заредом организовали излет на којем окупимо сву дјецу како би се заједно дружили и бар један заборавили на све“, рекла нам је Вучковићева.

Крај нашег разговора није прошао онако како смо замислили. Уз наш поздрав и жељу за срећу у даљем раду, директорици Фонда солидарности стигла је порука од родитеља једне дјевојчице. Нажалост, она најгора. Суза у крајичку њеног ока показала је да ово није само посао, већ подразумијева много љубави, саосјећања, посвећености, али и туге.

МОНДО